Dom

IMG_0296

Ako me iko upita ZAŠTO? Ja daću mu samo osmeh. Veliki, osunčan, onaj kalifornijski, belozubi, sa plavim nebom što grli okean prošaran palmama, kao pozadinom. I nije plastičan. Niti nametnut. Već baš onakav kakav treba. Mislim da je moj osmeh našao svoju kuću.

Ako me pitate MORA LI BAŠ? Ja ću vas pitati možete li vi živeti bez „baš“? Možete li sanjati vodu bez da u njoj zaplivate? Možete li gledati cveće a da ga ne pomirišete? Možete li dodirivati svoje snove samo sklopljenih očiju? Možete li zaključati leptiriće u kavez i zaboraviti da se smejete njihovom golicanju?

Ja ne mogu.

Skakućem. Pevušim naglas dok šetam sama po ulici. Pesmu kojoj ne znam ime… Delim i skupljam osmehe… Radosno…

I čujem muziku ptica kako se okupane posle kiše kikoću u krošnjama palmi. Miriše okean. Mokar pesak miluje mi stopala. Svuda je voda.

Tamo gde Venice ljubi Santa Monicu. Gde se njegov divlji duh i njena urednost stapaju u jedno. Možda se to zove porodica. Možda sam sasvim sigurna… ova toplina zove se dom.

Miriše proleće

tumblr_lu8xm96kL11qc6vgqo1_500_large
Noćas sam opet prelistavala sve ono izmedju naših redova.
Tomovi neizgovorenog.
Pozavideh.
Reči – naša zajednička strast.
Vode ljubav negde u tom beznadju nepročitanog.
Moje i tamo intrigiraju tvoje dvosmislom.
Tvoje i tamo igraju vešto tango odgovorima.
Otkrijem po koju bezobraznu, kao: „volim te“
Dočekaš je sa još bezobraznijom: „večno“
I svet otključaš.
I zaključaš ga istovremeno.
U san.
Tamo gde i dalje plešemo,
Tamo gde i dalje pišemo jedno drugom,
Tamo gde sam te prvi put srela,
I gde se iznova zaljubim svaki put kada svratiš.
Napolju miriše proleće.
Čitaš mi se.

O oblacima, snovima i vremenu. U gradu Andjela.

IMG_1316
Tamo gde san ne prestaje ni sa budjenjem jutra.
Gde ni dani ni noći ne postoje.
I ne postoji vreme. Samo osećaji. Mekani. I mirisi.
Opijena blagošću i toplinom ja se smejem.
I zatvaram oči.
Da uskočim na tvoj oblak, da me ponese
iz tvojih misli u tvoju javu.

Where Angels dream

IMG_1367

It’s like I’m looking in the mirror of my dreams,
Everything I knew, familiar it seemed.
Saw it all before, even though I’ve never been here.
I dreamt this perfect moment, I’m still in that dream.

And it’s like some kind of magic, I suddenly just know
I dreamt this dream so many nights in the row.
Now my dream seems so real to me
And nothing else but this I ever want to see.

Words, signs, now everything makes sense, even if nothing seems clear,
I recognize, I feel, I dream this with no fear.
For the first time in my life I am feeling so free,
First time in my life I am feeling so… ME.

Kako sam postala Angelena

Kao talasom umivena obala. Uklopljena. U san. U nešto što se zove Danas.

Dogodilo se već. U snu.  Sada ispred mene i u meni iznova se radja.

Stopalima dodirujem od snova satkanu roze izmaglicu. Tu izmedju oblaka i talasa. Obmotava mi zglobove. Levi i desni – gde prepoznaje simbolima ispisan trag.

I daruje znanje. Sada znam. Dok miriše voda. Ja postojim.

Bosa. Ničija i tvoja. Svačija.

Ciganka i vila.

Angelena.

I ničeg se ne bojim. Jer ništa ne postoji. Osim DANAS.

I ne postoji juče. Niti sutra.

Jer danas se smeje. Očima. I danas VOLI. I danas miriše.

I traje u večnost.

Čarobno.

Poput smeha. Iznenadnog i potpuno neočekivanog. Od kog zaboli stomak i sve je u redu. Iako ništa, ama baš ništa uredjeno nije. Totalni je haos. Predivan, slobodan haos. U kome trčim kao dete raširenih ruku i kikoćem se.

Kao vila.

Kao vetar.

Kao talas.

Ovde. U gradu Andjela, baš ovde gde pripadam. Oduvek.

Zauvek.

Savršeno i baš ovde.

Baš ovde postojim.

IMG_1853

Tri cigana i morski vali

Tri cigana i morski vali
Sve što treba, i baš nista ne fali,
Prepoznani, dugo znani,
Tri cigana, i morski vali.
Ljubav. Vino. More i njegovi cigani
Uvek svoji, kao vetar, slobodni
I uspavani,
U san ili javi
Tri cigana
I morski vali.

IMG_1066

Day 10.11.14. – This is it.

Zahvalnost. Ljubav. Do neba. Ovog što pokriva okean. I ništa više ne umem da kažem.

Vrištim. Vrisak dug jedno pola sata. Iz grla. Glasnije od talasa. Glasinije od svega. Mislim da je to to.

Hvala.

Day 10.12.14.

IMG_0447IMG_0445

Ne mogu da verujem da sam u avionu za Los Angeles! Slatka informacija obespamećnog mozga koja odzvanja u ušima ma šta pokušavala da sročim. A mogla bi toliko toga.

Naravno da slušam Peperse. Naravno da volim. Punim srcem. U oblacima. Ovog puta i fakticki govoreći.

Mislim da se moj život od sada deli na ono što se desilo pre Los Angeles-a i ono što je nastalo posle. Na san. I na život. San godinama sanjan u paperjastim roze jastucima i onim koji su dolazili posle a koje sam grlila dugo. Jedno 30-ak i kusur godina.

A ona se zove SANja. Moja kosmička sestra. Moj saputnik na ovom pohodu na dugo SANJAni san.

I okean. Naš veliki brat.

Da li sam spremna? Probudjena. Umivam se oblacima. I ne plašim se. Pratim taj veličanstven let mojih snova kako se miluju sa oblacima na putu u nešto što se zove java a sada više ne znam da razaznam tu sponu. Samo plešem.

Još 10-ak sati i ocean breeze će napuniti naše nozdrve.

Malo je reći da prizivam čudesnu avanturu. Malo je reći toliko toga.

Pepersi u ušima zaglušuju zvuke motora aviona: „Take me home. Take me home.“ (RHCP: Did I let you know).

I m coming home.

(AIR FRANCE 10.12.14. PARIS TO LOS ANGELES)

“Alice: How long is forever? White Rabbit: Sometimes, just one second. “

Ugledam čudnovatost. Volim čudno. Približim se. Jer namirišem ludost. I upecam se na ludost. Opet. Druga vrata. Ovog puta dosta lepše predsoblje. Ovo miriše na nešto ukusno. Jako ukusno. Ima brkove. Oni manje mirišu. Ali lepše ljube. Ovi pišu poeziju. I čitaju. Dosta lepše. Dosta više mi se slušaju. Dosta lepše govore. I smeju se. Ludo se smeju.

Možda su san? Odlučim da ne odlučujem ništa. Odlučim da plešem sa vetrom. I odplešem. Prelepo. Ne dodirujući tlo. Plešemo. Na repeat. Ja, noć i vetar.

Probudjena. Mislila sam da neću umeti opet. Da se probudim. I da opet sanjam. Da postojim. Da dotaknem. Da potonem. Mogla bi da nestanem negde u tami ovog pogleda i da me pojede mrak. Osećam da bi tako mogla. Sasvim sam sigurna da bi. Njegova dubina je strašna. Mnogo strašna. I kao crna rupa guta moje još uvek neizgovorene, neispisane, neodsanjane, a izgleda užasno znane, ili prepoznane, snove.

Ovaj me čekao. Kaže da je sanjao moje prste. I moja gola ramena. Voli moje ruke. A ja volim njegov let. Volim njegovu tamu. Tu mekanu besvesnost u kojoj pronalazim oblak u koji zabadam svoju štiklu. Pišem svoj trag. Ovaj već ima jedan trag. Na obrvi. Neko ga je već obeležavao. Barkodiran. Obeležen. Dodirujem. Prstima koje voli. Za neko sutra. Za neko sutrašnje jutro. Jer sada ne mogu. Ne mogu sa druge strane, a ni sa prve. U istu kuću, ili malo lepšu, ali istu. Doduše sa dosta lepšim predsobljem. I dosta lepšim pogledom. I svežim, tudjim, cvećem u vazni na stolu koji može služiti za toliko toga, ali sada za ukuse. Opijajuće, predivne ukuse. I crnu so. Sa Havaja. Pišem svoju slatku bol po njegovom telu. Kao staklom. I pucaju štokovi pod nama. Razlivaju se sveće u prostoru koji ne postoji. U prostoru usamljenosti. Na trenutak popunjen prostor. Ali samo nagoveštajem. Jer sada ne mogu. Iako bi tako rado, utonula u tvoju reku, zadržavajući dah dosta dugo. Dok mogu. A mogu dosta.

Sutra.

Ili dan odmah zatim.

Pa u večnost.

“Alice: How long is forever? White Rabbit: Sometimes, just one second. “

Sve sam to ja…

Ja… Oko mene različita lica ljudi koračaju svakim danom. Neki su samo u prolazu, kao kakav dobar parfem, osveže te za tren i nestanu. Neki se pak zadrže za časak večnosti ostavljajući pri tom po koji delić sebe za sećanje, a uzimajući po koji komadić mog bića svojim odlaskom. U moru lica u prolazu, zastani i prepoznaj moj lik.

Sve sam to ja… U jednoj od mojih priča prepoznaćeš možda neke svoje reči. Možda odjek moje duše bude eho nekog tvog trenutka. Kako ponekad, kad je mesečina, a često i bez ikakvog posebnog razloga, ume da pevuši divne arije. Jedna od njih ti možda poznato zvuči. U nekoj ćeš možda prepoznati strofu sebe. Neke će ti note zagolicati um i probuditi nove note u tebi. Jedne će te osvojiti, druge samo proći neopaženo.

Sve sam to ja… Negde u moru očiju prepoznaćeš moj pogled. Satkan je od hiljadu poznatih i više nepoznatih osećaja. Spektar boja nekih tudjih očiju razlivaju se u tom pogledu. I snovi, i java, i pejsaži, i brojke, i nečije jezero, i moje sopstvene bujice.

Sve sam to ja… I ovo odelo na meni – moje male stvari skrivalice. I ono ispod što skriva. Ponekad pravo iznenadjenje, nekad samo dosada.

Sve sam to ja… i ovaj osmeh, i ova misao što upravo teče i razliva se u reči, i ovaj tekst, i deo tebe dok ga čitaš.

Sve sam to ja…

Kad se Alisa probudi

Osećam promenu. Neśto u meni je preko noći odraslo. Puf i nekom čudnom, neobjašnjivom silom našla sam se u nekim novim godinama. Potpuno probudjena iz 10-ogošinjeg sna u koji sam, poput Alise, upala jureći zeca u smešnom odelu. I vreme jeste stajalo. Jer sada sam, iako odrasla, mladja nego ikada pre. Osećam dete unutar sebe. Probudilo se i trlja svoje usnule okice propinjući krila dok se sprema da demonstrira svoj fantastičan let iznad planinskih masiva. I ceo svet je majušan za ta osnažena krila. Gledam očima kojima nikada nisam ranije. Po prvi put upoznajem jedninu i ona ne boli. Komotna je i miriše na sveže okrečenu sobu u koju, kroz širom otvorene prozore, ulazi sunce.

Ljubav


Oslušni! Svaki trenutak ti govori tajnu.
To božansko u nama što se zove Ljubav ne postoji samo da bi bilo melem.
U sebi nosi znanje što se radja već pogledom i prvim golicanjem u stomaku.
Prepoznaj! Oko tebe žive znakovi. Ti ih poznaješ.
Nauči da ih čitaš.
Kada se dve energije poklope u tu veličanstvenu sponu
tad magija stvara nešto što je i prošlost i budućnost.
I osećaj i znanje.
I slabost i moć.
Najveći osete.
Prolaznici je prespavaju…

Glad – delovi

Glad je roman o požudi, o onome u nama bez čega smo prazni i čemu se iznova vraćamo gladni još jednog bar zagrižjaja… 

Bio je poput bola u stomaku kad naidje predosećaj. U očima je nosio požudu. Kao gladna zver tumarao je noćima klubovima grada u potrazi za onom koja će dovoljno nahraniti njegovu glad. Već dugo su mnoge bile užina i vreme je za pravi obrok, onaj za kojim će ostati neodoljiva želja da ga ponovo nahrani. Zbog koje nikada neće biti sit a samo njen miris će moći da ga umiri. Nastupi taj momenat kada ništa, baš ništa ne može da utoli glad do jedna takva ONA. Kad i alkohol, verni prigušivač gladi, viśe ne sluša i počne da je doziva. Jednu svežu, njegovom rukom neupraljanu, čiji će otkucaji srca utišati sav nemir i buku jednog noćnog izgladnelog vuka. Bio je previše gladan a ona previše spremna.

Onda je ONA ušla i zaustavila sve. Nosila je belu, kožnu, usku jaknu, kao da nije bila dovoljna njena lepota da razbije tminu zagušenog mračnog kluba. Istog momenta sam je poželeo samo za sebe. Mrzeo sam svakog idiota koji bi pokušao da joj se obrati. Andjeo medju nama klošarima. Idealan plen za mnoge gladne. Jedna takva imala je moć da nahrani ceo klub, ali ja sam želeo da nahrani samo mene. Od kako je svojom crvenom štiklom ušla u moj vidokrug i potpuno ga osvojila samo za sebe, činilo mi se da osećam miris njene duge kose koju je vrtela pod prstima, pomalo time otkrivajući nesigurnost. Mirisala je na bebi šampon i čokoladu. Osmehivala se, ali u je u njenim očima bilo nekakve prigušene sete. Ipak, u tom momentu to nisam toliko primećivao. Video sam samo njene usne kako se opiru pod mojim zubima dok je držim snažno oko struka upijajući njeno mršavo telo u svoju izgladnelu dušu.

Pomalo je umorna od od lutanja. Predana materiji. Odavno veruje u prolaznost. Osmeh uvežban, pogled prepoznatljiv sa reklama. Sve na njoj bilo je za jedan stepenik bliže tavanici. Jedino na koju njegovu šalu izmigolji u njenom osmehu jedan krivi zub iz detinjstva koji vešto skriva ispod gomile sjaja na usnama. Još uvek se opire. Jer on je panker, a ona princeza na putu odavno popločanim pločicama kakvim su drugi mislili da treba.

Spustio je svoj pogled na njeno rame. Tu negde, izmedju koštičavih linija smestio je svoj treptaj i ušuškao da poput vuka medju planinama. Klub je odjekivao prašinom. Mrak išaran samo njihovim pogledom. Pogledi isprepleteni karmom. Njen je govorio da ne sme. Njegov, uvek tvdoglav kao dete za omiljenom igračkom, da mora. U tom treptaju vremena odigrali su se svi momeni prošlosti i prepoznavanja. Zvezde se namestile u konstalaciju, planete ih podržale. Energija usisala svu strast ovog sveta i zarobila je u prostoru izmedju njihovih pogleda. I onda je trenutak nestao okupan treptajem i mirisom jutra. Trebalo je odvesti se kući. Povratak u svoje plišano roze carstvo uprljano samo mislima. Ipak, ni slutila nije koliko je bilo dublje. Taj momenat večnosti u jednom pogledu, bio je samo nagoveštaj i pogled u ono što će nastupiti kroz koju godinu kad princezina glad dovoljno sazri.

16.9.

Tebi, koja si uvek bila moja svetlost i moja snaga,

Koja si umela da ćutiš kad reči bole i pričaš kad reči su melem i znanje.

Tebi, koja si mudrost i podrška,

Budjenje i najlepša uspavanka.

Tebi, u čiji zagrljaj uvek mogu da uletim ma koliko mi ojačala krila.

Koja si uvek moj dom, topao i bezbrižan, koji miriše.

Tebi, koja si mi podarila život i naučila me da život volim i da se smejem.

Tebi, mama,

Hvala što si izabrala baš mene da rodiš.

SREĆAN RODJENDAN!